Tokom godina, bez velike pompe, njujorške gradske vlasti stavile su van funkcije najveći dio tastera kojima se nekad upravljalo semaforima pješačkih prelaza u gradu. Došlo se do zaključka da su kompjuterski podržani tajmeri u najvećem broju slučajeva svrsishodniji. Do 2004. je godine manje od 750 od ukupno 3 250 takvih tastera još uvijek radilo. Gradske vlasti, međutim, nisu fizički uklonile ove nefunkcionalne tastere, koji nastavljaju pozivati nebrojene prste da ih uzalud pritišću.

Isprva su tasteri preživljavali zbog troškova njihova uklanjanja, no ispostavilo se da čak i tasteri koji ne rade služe nekakvoj svrsi. Manje je vjerojatno da će pješaci koji ih pritisnu prelaziti cestu prije negoli se upali zeleno svjetlo, kaže Tal Oron-Gilad s izraelskog Univerziteta Ben-Gurion iz Negeva. Budući da je proučavala ponašanje ljudi na pješačkim prelazima, ona primjećuje da su ljudska bića spremnija prihvatiti sistem koji im daje iluziju interakcije.

Nefunkcionalni tasteri izazivaju ovakav efekt placeba zato što ljudi vole imati utisak kontrole nad sistemima kojima se koriste, kaže Eytan Adar, ekspert za interakciju čovjeka i kompjutera s Univerziteta Michigan u Ann Arboru. Dr. Adar primjećuje da njegovi učenici obično osmišljavaju svoje softvere tako da sadrže dugme „spremi“ na koje je moguće kliknuti, ali koje nema nikakvu ulogu osim da ulije povjerenje onim korisnicima koji nisu svjesni da se ono što unesu putem tastature automatski sprema. Smatrajte to, kaže on, malom dobronamjernom varkom kojom se suprotstavljamo hladnoći svojstvenoj svijetu mašina.

To je jedan ugao gledanja. No barem na pješačkim prelazima, tasteri s efektom placeba možda imaju i tamnu stranu. Ralf Risser, voditelj bečkog instituta FACTUM na kojem se proučavaju psihološki faktori u saobraćajnim sistemima, smatra da činjenica da su pješaci svjesni njihova postojanja i posljedično zamjeranje zbog prevare sada poništavaju pozitivne efekte koje su nekada imali.

Током дужег низа година, без неког посебног обавештавања јавности, власти у Њујорку су искључиле већину контролних тастера којима се некада управљало семафорима на пешачким прелазима у граду. Аутоматизовани тајмери, сматрале су власти, скоро увек су боље решење. До 2004. године, мање од 750 од 3250 таквих тастера је остало функционално. Градска влада, међутим, није уклонила онеспособљене тастере - што је изазвало да небројени прсти узалуд притискају тастере.

У почетку, тастери су остали због цене њиховог уклањања. Међутим, показало се да чак и тастери који не раде служе одређеној сврси. Пешаци који притисну дугме мање су склони да пређу преко пре него што се појави зелени човечуљак, каже Тал Орон-Гилад са Универзитета „Бен-Гурион" из Негева у Израелу. Пошто је проучавала понашање људи на пешачким прелазима, запазила је да људи чешће поштују систем који барем наизглед обраћа пажњу на њихов допринос.

Неисправни тастери производе плацебо ефекат ове врсте јер људи воле утисак да имају контролу над системима које користе, каже Ејтан Адар, стручњак за интеракције између људи и рачунара са Универзитета „Ен Арбор" у Мичигену. Доктор Адар примећује да његови студенти редовно пишу програме у којима постоји тастер „сачувај" на који се може притиснути мишем без икаквог другог разлога до тога да охрабре кориснике да је све у реду без обзира што се њихов рад ионако аутоматски чува. Можемо то да посматрамо, он наводи, као додир добронамерне варке којом се разбија инхерентна хладноћа машинског света.

Ово је једно гледиште. Међутим, макар само код пешачких прелаза, плацебо тастери можда имају и тамнију страну. Ралф Рисер, начелник бечког института „ФАКТУМ", који проучава психолошке чиниоце у системима саобраћаја, сматра да свест пешака о њиховом постојању, и консеквентно негодовање услед варке које су свесни, сада стварају већу дару него меру.

Tokom godina, bez da su pravile veliku buku oko toga, vlasti u Nujorku su onemogućile većinu kontrolnih dugmića koja su nekada upravljala svetlima na pešačkom prelazu u gradu. Odlučile su da kompjuterizovani merači vremena gotovo uvek bolje funkcionišu. Do 2004, manje od 750 od 3.250 takvih dugmića ostalo je u funkciji. Medjutim, gradske vlasti nisu otklonile isključene dugmiće - pozivajući bezbrojne prste da uzalud pritiskaju.

U početku, dugmići su opstali jer njihovo otklanjanje puno košta. Ali ispostavilo se da čak nefunkcionalni dugmići služe svrsi. Manja je verovatnoća da će pešaci koji pritisnu dugme preći ulicu pre nego što se pojavi zeleno, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben-Gurion iz Negeva, u Izraelu. Nakon što je proučila ponašanje na pešačkom prelazu, ona beleži da su ljudi spremniji da poštuju sistem koji će podržati njihov input.

Nefunkcionalni dugmići izazivaju placebo efekat ove vrste jer se ljudima dopada utisak da imaju kontrolu nad sistemom koji koriste, kaže Ejtan Adar, ekspert za interakciju izmedju kompjutera i ljudi sa Univerziteta Mičigen, Ani Arbor. Dr. Adar zapaža da njegovi studenti obično prave softver na kome može da se klikne na dugme ''sačuvaj'' koje nema nikakvu drugu ulogu nego da umiri one korisnike koji nisu svesni da se njihovi pritisci svakako automatski pamte. Mislite o tome, kaže on, kao o dobronamernoj prevari nasuprot hladnoći svojstvenoj svetu mašina.

To je jedna tačka gledišta. Ali placebo dugmići mogu imati i mračnu stranu, barem na pešačkom prelazu. Ralf Riser, šef FAKTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u sistemu saobraćaja, smatra da svest pešaka o njihovom postojanju, i sledstvena ljutnja usled prevare, sada premašuje koristi.

Tokom mnogih godina, bez podizanja velike prašine oko toga, vlasti u Njujorku onemogućile su većinu kontrolnih dugmadi koja su nekada kontrolisala signalizaciju za pešačke prelaze u gradu. Kompjuterizovani tajmeri, odlučili su oni, skoro uvek su radili bolje. Do 2004. godine ostalo je u funkciji manje od 750 od ukupno 3.250 takvih tastera. Gradska uprava, međutim, nije uklonila isključene tastere – ostavila je da bezbrojni prsti uzalud pritiskaju.
U početku, dugmad su preživela zbog troškova njihovog uklanjanja. Ali se ispostavilo da čak i neoperativni tasteri služe svrsi. Ima manje šansi da pešaci koji pritisnu dugme pređu pre nego što se pojavi zeleno svetlo na semaforu, kaže Tal Oron-Gilad sa Univerziteta Ben Gurion iz Negeva, u Izraelu. Pošto je proučavala ponašanje na prelazima, ona primećuje da se ljudi spremnije povinuju sistemu koji pokazuje obzir prema njihovom doprinosu.
Neoperativni tasteri proizvode placebo efekte ove vrste, jer ljudi vole kontrolu nad sistemima koje koriste, kaže Eitan Adar, stručnjak za interakciju čoveka i kompjutera na Univerzitetu Michigan, Ann Arbor. Dr Adar primećuje da njegovi učenici obično dizajniraju softver sa klikom na dugme „sačuvaj“ koji nema drugu ulogu osim da dodatno uveri one korisnike koji nisu svesni da se njihovi pritisci na tastaturu automatski snimaju. Smatrajte to, kaže on, kao dobronamernu obmanu za suprotstavljanje urođenoj hladnoći sveta mašina.
To je jedan pogled. Ali, bar na putnim prelazima, placebo dugmad mogu imati i lošu stranu. Ralf Riser (Ralf Risser), šef FACTUM-a, bečkog instituta koji proučava psihološke faktore u saobraćajnim sistemima, smatra da je saznanje pešaka o njihovom postojanju i posledična ljutnja zbog obmane sada veća od koristi.